Laktom desne ruke , u kojoj je bio udobno smesten kaput , odskrinuh vrata , a nogom ih snazno gurnuh tako da se sirom
otvorise . Ucini mi se , kao da su i sama vrata poprimila ljudski oblik . Kao da su preuzela nesto covecje ... Do sada su
bila u spokojnom snu, a sada su besnim i veoma glasnim promuklim glasom , negodovala zbog njihovog uznemiravanja . Lice mi
obasja sjajni odsjaj suza zene , zene koja me je cekala . Plakala je , a bas taj odsjaj njenih suza nekim cudnim , jedva
cujnim sumom , zatvori vrata iza mojih ledja .
Prilozih kaput na stolici u dnevnoj sobi , a rukom obrisah znoj sa cela koji se slivao duz mog lica .
-" Stigao sam . Ovde je pakleno vruce ",rekoh , samo da pokusam da utisam snaznu tisinu koja se , u tom trenutku,stvarala kao
jaz izmedju nas dvoje .Trenutak se sledio...Znao sam gde sam , sto je i bilo najgore u svemu .Kako da ne budem ovde?
Samo nesto ,bilo sta, da skrene misao sa svega ovoga. Bio sam miran , tako sam se trudio da izgledam . Nadam se da sam tako
izgledao njoj ,ali osecao sam da mi se glava vrti po sobi, hoce da izadje , bilo kuda , i nije bitno vise... Trazila je izlaz,
rupu na zidu, na plafonu, na kuci koju sam zapustio ...
I tako u tom vrtlogu misli , samo mi sinu pred oci casa na stolu sa veoma malo necega u sebi . Nisam ni mogao , ni imao kad,
da razmisljam sta je to ... Samo trgoh i nje . I trenutak se zavrsi .
Spustih casu i izdahnuh vazduh koji sam udahnuo u onom vrtlogu malocas . Jbt nsm ni disao .Spustih se na stolicu posmatrajuci
suze u Mileninim ocima ... Opet vrtlog pocinje.
-" Gde ?" - upita me jednobojnim , tihim glasom .
Znao sam sta sada sledi . Pretvarah se da je ne cujem , samo kako bih izbegao ono za sta smo oboje znali sa sigornoscu da se
ne moze izbeci .
-" Gde si stigao ? Dokle si stigao ?" - upita me , sada primetno jacim i hrabrijim tonom .
Na stolu je stajala sasvim prazna casa , bez onoga sto je bilo malopre u njoj .Mislim da je to bio viski, valjda. Nikad nisam
voleo viski . Podigoh casu i pokusah da iscedim u sebe i poslednju kap ove zestine koju sam zeleo , ali nije je bilo .
Malopre sam sam i nju unistio . Spustih je na sto, ali je i dalje snazno drzah u ruci .
-" Milena ... Stvarno puno radim , nemam vremena za.."
-"Za sta nemas vremena ? Za mene ? Nemas vremena za mene . Jebote , zelim tebe Milane , ali ne tamo na poslu , zelim te ovde
kraj sebe !"
Stegoh casu iz poslednjeg dela tela, nema vise nicega da isipam u sebe ... Gde je izlaz sad? Glava se nije vrtela kao malopre
vise nije imala snage . Nisam mogao da delim uzas sa ovim trenutkom ...
Vec u sledecem trenutku casa je snazlo razbila taj uzas , odjeknuvsi od zida sobe .
Na Mileninom licu oslikavao se strah . Pazljivim koracima je krenula unazad ka krevetu . A suzu , koja joj se vec slila na
dnu obraza , sustizale su druge , nove . Da bi prekinula taj niz okrenu se i leze u krevet . Cebetom je pokrila svoje
preplaseno lice .
A ja ... Ja sam samo nemo stajao , i posmatrao bezbrojne sitne komadice one case . Ta casa nije ni priblizno bila slomljena ,
koliko sam se slomljenim osecao ja , u tom trenutku .
Nisam imao snage za bilo kakav pokret . Ukoceno sam stajao tu , na sredini sobe , pogledom crtavsi na zidu tragove svoje
nemoci ... Da li da joj kazem "izvini" ? Da li mi sve ovo treba ? Kakva sam ovo postao zivotinja ? Ko sam ja uopste ? ...
Pitanja su se redjala , jedna za drugim , u mojim pobrkanim mislima . Odgovore nisam dobijao ...
Legoh u krevet , i nezno privukoh svoje telo do njenog . Otkrio sam joj lice . Oci su joj bile sklopljene . Verovatno nije
imala snage ni da me pogleda . Nisam ni vredan njenog pogleda . Posmatrao sam njeno nezno , prelepo lice ... Lice jednog
andjela . Ovako nakvaseno suzama , bilo je , i jos sladje , i jos lepse . Pogledom sam prelazio duz citavog njenog tela .
Boze , prelepa je . Moj mali , prekrasni andjeo . Sta ja radim sa svojim zivotom ?
Rukom sam joj nezno dodirnuo obraz ... Samo sam hteo da opipam tog mog nestvarnog andjela , da se uverim da je pravi ,da
stvarno postoji ."
-" Nemoj " . Samo je to rekla , i okrenu se na drugu stranu kreveta , ledjima meni .
Nista joj nisam odgovorio . Nisam smeo . Nisam imao hrabrosti da joj kazem nesto , a ni da je ponovo dodirnem . Tog trenutka
bih sve dao samo da ponovo vidim njen pogled , ali ostao sam tako ukopan u nasem krevetu , vezan lancima bespomocnosti .
Samo sam u svojim mislima dovoljno skupio snage i rekao joj " Laku noc najdraze moje " . Ona tiho pomeri glavu kao da me je
cula ,i kao da mi je i sama to isto rekla ... u mislima .
Prvi zraci sunca su lagano probijali oblake i bacali svetlost po razbijenim parcicima stakla duz poda nase sobe . Tek tada
shvatih da je skoro svanulo . Zaspali smo oboje , ili mozda smo se oboje samo pretvarali da spavamo ...
